KUHINJA JELISAVETE KARAĐORĐEVIĆ

Kćerka kneza Pavla i kneginje Olge ni posle mnogo godina provedenih u inostranstvu nije zaboravila praznik koji je dočekala u Belom dvoru. - Još pamtim poslednji Božić u Beogradu iako sam tada imala samo četiri godine. Takvo ushićenje nikada više nigde nisam doživela - kaže kneginja Jelisaveta Karađorđević i razdragana kao dete otkriva da se još seća svih detalja tog slavlja.
Izvor: b92


 
- I danas kad zatvorim oči vidim one divne konje koji su nosili badnjak, mlado, veliko drvo, raspoložene i srećne ljude. Pamtim čak i poklone koje sam dobila. Cela atmosfera je bila božanstvena. Prošle su godine, ali Božić za mene nikada više nije bio isti.
 
Njeni roditelji, knez Pavle i kneginja Olga Karađorđević, u aprilu 1941. morali su da nastave život u inostranstvu. Ali i pored loše sudbine koja ih je snašla, svake godine su slavili veliki praznik. Kao i svi Srbi i oni su ogromnu važnost pridavali Badnjoj večeri, a deca su obožavala Božić zbog poklona koji su ih čekali ujutru na krevetu.
 
- Sve do devete godine verovala sam u Deda Mraza i kad mi je jedna devojčica u školskom autobusu otkrila kako ta priča nije istinita, bila sam veoma razočarana. I danas mislim da je bila veoma surova prema meni, mada ni sama ne znam koliko je pametno što decu ubeđujemo kako Deda Mraz postoji, jer je to u neku ruku laž, a decu učimo da ne lažu - kaže kneginja. - Po odlasku iz Srbije u našoj kući nikada nije bilo baš veselo za ovaj praznik. Sećam se da se u vazduhu stalno osećao neki pritisak, iako je trebalo da se bar tog dana radujemo. Često su nam dolazili rođaci i mama i tata su uvek bili pod stresom od toga ko su nam gosti, do toga šta da kupe i pripreme za njih. Uopšte nisu bili opušteni, a tu nervozu su i ne znajući prenosili na nas. Pritisak mi je uvek smetao, ali kasnije sam shvatila kako je taj praznik za njih bio tužan jer su morali da ga proslave u izgnanstvu. Na nesreću, deca to uvek osećaju, iako im roditelji to ne govore.
 
Najzabavniji deo praznika za nju je bilo jutro zbog poklona koji je nalazila na svom krevetu. - Roditelji su u čarape stavljali male poklone, po jednu mandarinu, orah i još neko voće. I danas se sećam koliko sam bila srećna kad bih nogom slučajno dotakla čarapu i čula šuštanje papira u koji su bili uvijeni pokloni. Odmah bih se rasanila jer sam znala da je Deda Mraz došao. Drugi divan trenutak doživela sam u Africi. Iako božićna atmosfera nimalo nije podesćala na onu u Beogradu, moja mačka me je usrećila tog Božića. Uskočila je kroz prozor dok smo mi na krevetu otvrali poklone i počela da skače kao da traži pokolon i za sebe.
 
Kasnije, kad je i sama dobila decu, Božići su za kneginju Jelisavetu bili mnogo radosniji. Za božićne praznike sa kćerkama Katarinom i Kristinom i sinom Nikolasom najčešće je putovala.
 
- Najvažnije mi je bilo da smo svi zajedno, bez obzira na to da li smo na nekoj planina, ili u toplim krajevima. Trudila sam se da sa mojom decom sve vreme budem opuštena i vesela. Jer, Božić je veoma važan praznik. Ljudi su krajem godine obično depresivni, pa im je okupljanje s porodicom zaista idealan način da zaborave na sve muke koje su tokom godine imali. Uvek sam instinktivno znala šta moja deca žele. Uživam u pripremi i kupovini poklona za njih.
 
Inače, na njenoj prazničnoj trpezi naći će se hrana zbog koje posle Božića neće imati probleme s kilogramima. Na meniju će biti čorba od bundeve, pire od celera i krompira, salata od rukole, ćuretina, kesten pire sa šlagom, lep francuski sir i neko dobro vino.
 
A najbolje je što će mnoga od tih jela kneginja sama spremiti. Jer, iako njenim venama teče krv skoro svih evropskih dinastija, Jelisaveta Karađorđević ume izvrsno da kuva. Svoje prve kulinarske korake napravila je u Americi, kad je počela da živi sama.
 
- Morala sam da spremim nešto da jedem. Uzela sam veliki lonac, napunila ga hladnom vodom i stavila povrće unutra. Uključila sam i ringlu. I čekala, jedan sat, dva, tri... Ništa se značajnije nije dešavalo. Temperatura je bila toliko niska da nije mogla ni lonac da zagreje, a kamoli da se povrće u njemu skuva. Sledećeg puta sam stavila da skuvam dva jaja. Uključila sam ringlu, izašla iz kuhinje i sasvim zaboravila na njih. Posle izvesnog vremena čula sam eksploziju. Kad sam ušla u kuhinju, videla sam da su jaja eksplodirala i zalepila se po zidovima. Dva sata sam morala da čistim apartman.
 
Prvi kulinarski debakli kneginju, ipak, nisu demoralisali. Ona jednostavno nije osoba koja lako odustaje. Zato se zainatila i sada svi njeni prijatelji tvrde da pravi savršene specijalitete. - Volim da jedem, pa sam naučila i da spremam hranu. Čak sam veoma sklona i eksperimentisanju. Vrlo često pravim pire od raznog povrća, salate, riblje specijalitete. Volim laganu hranu, ali se dešava da ne odolim i nečemu za šta sigurno znam da goji.
 
Jela od ribe uglavnom priprema sa mnogo povrća, i izbegava da u njih stavlja beli luk, iako ga obožava, jer je ubeđena kako će on uništiti pravi ukus ribe.
 
- Umem da napravim i piletinu na razne načine, ali nisam najuspešnija u našim tradicionalnim specijalitetima, jer nisam ovde odrasla.
 
Njena pića su čaj, voda i ponekad uveče čaša crnog vina. Ima savršenu liniju i priznaje da se zarad toga mnogo puta odriče hrane. Ako joj je doručak obilan, jede tek uveče, a kad ruča, onda ne večerava.
 
- Strast prema hrani nasledila sam od oca, koji je, za razliku od moje majke, uživao u jelu. Uvek sam imala dobar apetit. Kad sam bila petogodišnjakinja, pojela sam šest palačinki sa šećerom i limunom. Ukus im je bio fantastičan, ali meni nakon toga nije bilo dobro.